Прочитајте ауторски текст председника АКПА судије Синише Трифуновића (Политика, 23. децембар 2019.)
Судовима су потребна нова овлашћења ради очувања сопствене непристрасности
Правосуђе губи битке са жутом штампом
Главно оруђе демократске праксе, право поседовања мишљења и размене информација и идеја, илити слобода изражавања, једно је од права на које се често и радо позивају многи актери јавног живота. Једној категорији грађана корпус ових права је доступан у ограниченом обиму, при чему су управо ти грађани функционално позвани да одлучују о повреди или прекорачењу слободе изражавања. Реч је о судијама.
Они су дужни да не изазивају сумњу у своју пристрасност јавним изражавањем политичких уверења, нити јавним коментарисањем текућих судских поступака. Да је судија који ћути док поступак тече једина претпоставка фер суђења не бисмо имали проблема у правосуђу. Међутим, утицаји на ток и исход суђења долазе са више страна, а широко поље деловања отворено је путем медија.
Медијски простор, заштићен слободом изражавања, може и треба да служи демократској контроли функционисања институција власти, па тако и контроли правосуђа кроз праћење судских поступака, указивања на неједнаку судску праксу, праћење правосудне политике и сл. Ипак, много чешће се тај простор користи за притисак на суд. Како? Тако што се унапред поделе улоге кривца, жртве, оштећеног и штетника, интепретирају докази на субјективан начин, а све се крунише таблоидним насловима, те се тако креира атмосфера у јавности у којој је могућ само један исход поступка. Судија који након извођења доказа не може да дође до истог закључка до кога је много пре њега дошао таблоид и сам ће бити осуђен најпре од жуте штампе, а потом и од целе јавности као неко чија је достојност упитна.
Шта учесницима у поступку, суду и судији, стоји на располагању као брана од последица упражњаване “жутоштампне” слободе изражавања? Одговор је – неделетворна правна заштита. У казненим поступцима окривљеног штити претпоставка невиности, која није ефикасна, јер се кривични поступак одвија у присуству исте јавности која је пртходно идокринирана, те је претпоставка невиности сведена на поуздање у чврстину судије који мора одолети притисцима. Поред тога, учесници у поступку, укључујући судију, могу тражити грађанскоправну одговорност медија или трећих лица уколико су објављене информације увредљиве или клеветничке, с тим што ће правноснажну пресуду чекати више година. Таква пресуда у неким случајевима може донети донекле личну сатисфакцију оштећеном, али никако не може решити јавни проблем креирања атомосфере притиска на суд.
Гледамо игру неједнаких правила. С једне стране стоје медији који заштићени ауром слободе изражавања преносе изјаве политичара, бизнисмена или других лица који имају интерес по питању да ли ће неко бити осуђен или особођен, а са друге стране је судија који је дужан да у јавности не говори, чак ни када је лично критикован, како не би изазвао сумњу у своју непристрасност. Јасно је која је слабија страна.
Зато се правосуђе мора бранити од непримерених јавних притисака који угрожавају судијску непристраснот и долазак до правде. Процесним законима судском већу је дата могућност да санкционише непоштовање суда и права странака у оквирима суднице. Сличним овлашћењима би се могло деловати и у случају притисака изван суднице и то према било ком лицу које угрожава судски поступак. Суду је потребан механизам који би на делотворан и брз начин утврдио притисак на ток конкретатног поступка и изрекао санкцију за такво понашање (непоштовање суда). Иницијативу за покретање поступка санкционисања имали би овлашћени предлагачи међу којима би могли бити Високи савет судства, који по Уставу обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија, затим председник суда пред којим се суди и струковна правосудна удружења, а само изрицање санкције би се могло препустити или поступајућем судском већу или другом већу истог суда.
Да ли би се новим овлашћењима ограничила слобода изражавања? Одговор је потврдан. Реч је о дозвољеном ограничењу допуштеним самом Европском конвецијом о људским правима. Одредба члана 10. Конвенције која је темељ слободе изражавања, прописује и да “коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности”, те да се слобода може ограничити, између осталог, ради “очувања ауторитета и непристрасности судства”. Дакле, право на слободу изражавања није важније од ауторитета и непристрасности судства, већ је реч о једнако важним вредностима које је неопходно штити у демократском друштву. Данас то није случај, јер адекватна заштита ауторитета суда у Србији не постоји.
Критичари предложеног законодавног захвата ће у њему видети опасност по новинске слободе. Стога је важно разумети да ауторитет и непристрасност суда не треба штитити од његове аргументоване критике, нити правосуђе треба ставити изван граница надзора јавности. Напротив, циљ санкционисања непоштовања суда јесте очување интереса грађана који у поступку учествују, а којима држава мора гарантовати фер и непристрасно суђење, а то је могуће само уколико судија није изложен пресији. Распон санкција које би суд могао изрећи у случају утврђеног притиска на суд морале би бити прописане након темељне јавне расправе, а суд би приликом избора санкције морао водити рачуна да се примењеном казном ефикасно заштити ток судског поступка, али и да се њоме јавност не одврати од здраве критике. Иако је наше позитивно право још далеко од оваквог баланса, важно је за почетак да се сваки пут када коментаришемо правосуђе сетимо и важности ауторитета судства и уведемо ову синтагму у наш јавни дискурс.
Синиша Трифуновић
судија, председник Алумни клуба Правосудне академије